Највеће благо

Сачувао сам ружину латицу
Коју су љубиле твоје усне
И једну траку
Коју су дирали твоји прсти
Ставио сам их заједно
У тесну кутију
Да им не буде лакше
Него љубави која се гуши
Сама и неизмерна
У малом смртном телу
Онда сам једног дана
Док си седела за мојим столом
Видео твоју влас
Која је пала на њега
Додирнуо сам те
Али било је касно
И ми смо кренули
Када сам се вратио
Нашао сам твоју влас
Била је усамљена
И била је тужна
Подигао сам је и пољубио
А затим
Сам је ставио у исту малу кутију
И заплакао уместо ње

октобар 1996.