Od NATO agresije do Haškog tribunala

Dana 28. aprila, oko 14,00 časova, na komandno mesto, uđoše vidno uznemireni, zamenik komandanta pozadinskog bataljona, major Ramiz Pejčinović i jedan rezervista. Rekoše mi, da je NATO avijacija dejstvovala po delu Surdulice u kom žive njihove porodice.

,,Molim vas, da nam odobrite da odemo kući i da vidimo šta je sa našima!” – reče major.

,,Koga imaš u Surdulici?” – upitah onog rezervistu. Za majora sam znao.

,,Ne znam ništa, komandante. Imam možda jedno, možda dvoje, a možda, ni jedno! Žena mi je u drugom stanju. Ovih dana očekivao sam radosnu vest. Ako bude sin, ima da se zove Ratko. A sad ne znam šta da kažem! Bojim se bilo koje vesti! Molim Vas, pustite majora, pa neka on vidi i javi mi šta je bilo. Ja prosto nemam hrabrosti ni da se detaljnije raspitam. Onda ću videti šta da radim!” – reče rezervista, ne podižući glavu.

,A ko će pomoći tvojoj ženi? Ko će nju da teši? Major ima svoju porodicu koju mora zbrinuti. Nego se na brzinu spremi, pa uz svoga starešinu. Kud on, tu i ti. Opasno je, ali „kako vam bog da! Major je iskusan oficir, a uz to je i pešadinac!”- rekoh onom rezervisti i u trenutku se setih reči generala Pavkovića, kada me je uputio u Đakovicu.

Pošli su obojica, svesni rizika kome se izlažu, od kako su NATO piloti počeli da nasumice dejstvuju po vozovima i autobusima. Znao sam da ih njihovi, ako su preživeli taj napad sigurno očekuju. A vojska nikada nije stajala ni za jednog majora ni za jednog vojnika. Drugi dan, uhvatiše naši vezisti nekako glas onog rezerviste. Javio je da su, na sreću, njihove porodice na broju. Svi su ostali bez krova nad glavom. I još je javio, da on sada u Surdulici ima troje. Dok se u strahovitoj grmljavini širio plač povređenih, jedino je novorođena devojčica plakala uzimajući prve molekule vazduha. Sa njime je udahnula i prašinu od maltera sa porušenih građevina, a možda i čestice osiromašenog uranijuma? Iako se rodila mala devojčica, zvali smo je Ratko.