Sindrom “Jelena” sigurno ne može biti izmišljen. Postoji retka, ali
kolektivna svest o postojanju tog sindroma.To zasigurno ima Dostojevski
kod Kneza Miškina, Turgenjev u Bazarovu. Ali pored prikaza kroz likove,
to pomom subjektivnom mišljenju moram izreći postoji. To je svojstveno
samom piscu, individui. Kao vrlo redak javlja se samo određenima, stalno
ne očekivan realno nepredvidiv, a ono sećanje koje osta je od njega je
jadno i reči nisu ni upola od realnog značenja. Mada se može reći da je
“Jelena” dosta uverljiva. Da li je to bolest ili proklestvo? Zavaravanje
individue da doživljava nešto, za šta uz smrtni strah ima i smrtnu želju,
da to ponovo doživi, izuzev kukavica kojih je puno.
Ali to neopisivo golica. Jelena na putovanju, do dana današnjeg, i više
je nema…
Zar se otarasismo bolesti, zar gubimo taj jezivi osećaj! A evo kako
počinje. Dolazi, i da ti do znanja, ali je ne vidiš,i ne žališ zbog toga,
jer je to prosto tako. Veoma je škrta, i ima red, bez obzira što ne znaš
kad će doći. Ona kod Andrića voli sunce – svetlost. Gotovo kad stalno
upija sunce, ona je sa njim, nestaje kao avet-zver!
Neko kao Andrić sa njom ima dugog iskustva, a neko ne. Da li je uopšte
možemo nazvati “ona”,možda je “on” ili “ono”, ili ništa, jer za to ne postoje
dokazisamo svest o tome. Kod nekoga traje kraće, da li je to manji dar,
manje oboleo – kakva ironija. Tipično za Formaliste. A kad se javi
noću ili u nerazbirljivo dobo, čovek kao Andrić može pretrnuti od straha.
Nešto tiho prozuji venama i koža se naježi, kao da si svestan prisutnosti,
nepostojećeg. Dešava se da ne želiš da dođe, potiskuješ misli – zavaravaš,
ali jeza je već tu, uzalud. Jelena je uglavnom opijena nesanicom.
Učini ti se da bi je mogao ugledati ako se okreneš, ali za taj podvig
neverujem da bilo ko ima hrabrosti. Sindrom se može javiti raznoliko,
stapanjem pejzaža na mestu razlivanja boja, u uglu oka. Ali su svi sindromi
gotovo zahtevni, traže poseban tretman, a to je posmatranje.
Trebaš biti dobar posmatrač, gotovo savršen. Dubina pogleda ne
bi trebalo da zavisi od vida, već od nestajanja obasuto zamišljenošću,
do samih vidnih magli. Ako se okanemo posmatranja i zastajanja bar do
pojedinosti, ili bilo čega vidnog, sve oko nas postaje tupo i zagušeno.
I uvek po nešto nedostaje. Stajanje i dugo posmatranje nesvesno ili
možda svesno, to ne bih mogla razgraničiti, vrše ako smem da primetim
kult nad “Jeleninim” pojavljivanjem. Kao i na uvek iznova započet problem
“Oceva i Dece”,jer njega sad prosto moram upotrebiti. “Jelena” može
nagnati čoveka da se zaludi njom, može posrnuti i u trenutku pored
svih varki poverovati, da je ona živim rukama i nogama uradila to
što svi priželjkuju, a to je živi signal. Čime navodi žudnju čoveka,
da je bar za tren doživi dodirom. E tu sa pravom ovu iluziju možemo
nazvati proklestvom. Onda Jelenu želimo živu, a zar je se sa tom
željom nebismo zauvek odrekli. Čovek je naprosto takav!
Balzak je najperfektnije u svom “Ljiljan u dolu”, pokazao ispunjenje
te proklete želje. Ona tad nije vredela. Andriću bi jedan tren značio
zauvek. Kad gledate njegovu želju, pomislite da Jelena sve to
smišljeno radi. Ne znam zašto, ali mi se taj detalj kod Andrića čini
izmišljotinom, koja je u celom delu suvišna. Ali otvoreno tvrdim da
sam možda nepravedna. I izvinjavam se gospodinu Andriću ako je
to tako. Budući da moralnije delo od Jelene,žene koje nema nisam
pročitala bar do sada. Za Jelenin nestanak je možda krivo sazrevanje,
ko zna. Možda je i posredi dolazak drastično komplikovanije varijante,
nazovimo priviđenja. Koja nam prosto potiskuje slasti i strahove.
Možda je strah od susreta istinskog, proguta. Zadnji trzaji su najgori,
što duže nema priviđenja, to silnije i jače nosimo njegove zadnje pojave.
A najgora stvar od svega je, što se svi poslednjim stadiumom osećaju
obmanuto, to je dvostruka ironija, zaboga pa čime obmanuti!?
Agonija počinje, potraga za Jelenom u svakom licu, u svim predelima,
predmetima…
To je još jedno čovekovo proklestvo, problem neprihvatanja.
To vam je kao kad ste se nekada oduševljavali tematikom – sadržajem
neke knjige, a sada ste ostali zabezeknuti jer to više nije tako.
Čovek nije ni svestan šta sve zbog Jelene može da
uradi. A sve su to na dečijem jeziku šarene laže.
Strašna je stvar da se ponekad upitamo, a šta, šta je sa
njenom duhovnom stranom, o čemu ona misli, da li nas poznaje?
Onda se zadesi da je zaista želimo, volimo, i da je to naša jedina
prava ljubav.Jer bez obzira koliko ona nestvarna bila njoj se pripisuje
svaka postojeća vrlina stvarne žene.Zar čovek može da zavoli privid,
zar to nije sujeta?
Ili nedostatak od strane sudbine, sveta, realiteta.
To je konstatacija koja mi letimično dobacuje da je to možda pra problem.
Da li ja to tragam za nedovršenim stranicama Andrićeve Jelene, zar ja
isto kao i on pokušavam da pročitam pismo. Koje nikada nije ni postojalo,
niti će postojati…
Jer njega nema, a mozak traži odgovor, kao Turgenjev u budalaštini,
Dostojevski u idiotizmu, i u ko zna čijoj ironiji…
Ovo je upravo pozitivizam zar ne banalitetu, ili ludilo.
Ja bih zamolila da se pronađe nešto treće nešto manje bolno.
Ja znam isto kao i Andrić da negde tamo postoji neko, nečije oči mutne,
čiju boju ne spoznajem. Trzam na svakom slučajnom šumu vetra, jer
to može biti čovek kome stalno smišljam imena, Mihajlo, Dimitrije…
Ko zna?

12.04.2005god (iznenadni nastavak)
Bojim se da sam otkrila nešto strašno povodom ovoga Gospodine Pavloviću,
ne mogu sad govoriti o tome dok ne budem potpuno sigurna. Bojim se da je
to jedna igra koja ima demosku podlogu, strah veličine neba, možda grešim.
Ali taj sindrom se neprestano javlja, možda nije dovoljno sazrela misao.
Valjda ću doživeti da kao što kaže L.Kostić otkirjem, ono za čim se mudrački
mozgovi mute, i da se tiho nasmejem svetu, a možda i sebi…