Ana Prodanović je pesnički specifikum, ako ni po čemu a ono po tome, što je pesničkim iskustvom nadrasla životno i pre nego što je ušla u doba pune zrelosti. Pronaći sebe na polju emocija u vreme kada u toj sferi sile različitih suprotnosti, prelamaju duševnu dramu života i na površinu pojavnog, iznedravaju slike života nepatvoreno iskrene i grozničavo opredmećene. Pravi je podbig svakog budućeg stvaraoca! Živeći u jednom segmentu života na dramatičnoj raskrsnici vremena (u naroda), Ana stvara zbirku pesama.
Njeno prvenče, u lavirintu straha i traženja izlaza u kakvu – takvu izvesnost, ne preživljava nikad prve objave osećanja, imajući strpljena i koncentracije da ih uobliči u knjigu.
Sledeća zbirka “Izgubljeni” prati njen emocionalni egzodus, u četiri ciklusa. Od patriotskog diskursa devojčice koja svoj životni prostor igre i zadovoljstva izjednačuje sa gubljenjem domovine, da bi već u drugom ciklusu otkrila čitaocu redak refleksivni dar ujedinjen sa izuzetnim smislom za foničku pikturalnost, poštujući elementarne zakone deskripcije. Koristi tragično kao sredstvo katarze, da se tako iz nedaće izađe snažniji, ali i bogatiji za još jednu ljudsku dramu. Pesnik je jedno ljudsko biće koje od tragičnog osećanja stvara melem za dušu čitalaca i za svoju ličnu, a uslov za tako nešto je praosećati život univerzalnim jezikom umetnika kome ništa nije strano! Veličanstvena sinteza tragičnog osećanja i lepote njene umetničke interpretacije, pa se pesimistički tonovi pesme transportuju u večitu odu borbi za ljudsko dostojanstvo i smisao otet od haosa…
Druga stvarlačka faza mlade autorke započinje njenim preseljenjem u Beograd, što se odrazilo i na njenu žanrovsku zainteresovnost za esej i književnu analizu. Njen esejistički opus iako skroman, veoma je interesantan pokušaj novih prodora u samu srž ove složene prozne forme. Mladi pisac se u budućoj knjizi bavi fenomenom sindroma, ali ne kao književni teoretičar koji priprema ovom terminu mesto u enciklopediji književnih figura i termina, već sindromu u književnom delu prilazi sa stanovišta mnogo ubedljivijeg, stvaralačkog. Sindrom manifestuje; fluidnu napetost junaka u dodiru sa neizvesnim sudarima života. Može se sa komodi- tetom reći da je sa “Sindromom” na tragu jedne značajne inovacije književnoteoretskog viđenja, ponašanja ličnosti u graničnim ljudskim situacijama! Po definiciji sindrom je skup simptoma, koji se istovremeno sreću kod jedne ili više bolesti. Sama kroz sindrom manifestuje civilizaciju i njen kulturni milje kao otuđenje. Zasićenost pozitivističkom revolucijom, kao pokretač sindroma. Sindrom je u eseju pronađen alegoriski. Za ovaj istraživački rad na eseju dobila je nagradu za Mlade talente “Krleža”, uz nepodeljene povoljne kritike znalaca i njenih simpatizera.
U dvema zbirkama čiji su nazivi “Vremenska distanca” i “Melodija” autor se predstavlja u prepoznatljivoj hrabroj kritici, takozvanih duhovnih pisaca koji kritikuju društvo i životne pojave, zbog površnosti koja se ogleda u pokušaju, suočavanja sa bolom i patnjom, a sami teže da se nose sa njom tako što će uroniti iz sve snage u nju! Po pesnikinji to se može označiti kao “via negativa” (negativni put); neka bol bude samo bol!
Umesto bola koji za neke znači pristup veličini pesnika.
U zbirci “Melodija” neposrednost osećanja kao da su živa ilustracija sa maločas pominjan stav o pesničkom odnosu prema stvarnosti. Po prirodi ćutljiva, ali zato ništa manje oštra u iskrenosti. Ana ni jedan svoj stav (pesnički) ne bi žrtvovala kič osećanju, ma koliko ono zvučalo populistički a otmeno! Pesnikinja je svesna da živi na planeti koju može videti, ali je takođe duboko svesna da i pored toga što njen pesnički duh živi u telu koje može osetiti, ona nikada ne može garantovati kakve nove stvarnosti dočarava njena poezija i pazi da se u njoj masovno učestvuje.Taj volumen komunikativne privlačnosti pesnikinja premošćuje izuzetnom neposrednošću pesničkog jezika, koji je “nauka shvaćenog srca”. Ništa nije teže od spontanosti koju pesnik ne zna da proveri u svom srcu. Pesma se pre objave mora čuti u telu i njen eho vibrira i dalje kad se srce ohladi, ako je pesma uspešno umetničko delo.
“Vremenska distanca” je pokušaj sublimiranja deskriptivnih viđenja mladalačkih dana i pokušaj da se oni u novoj postavci dočaraju uz pomoć moderne refleksivnosti. O stavranju ne rado priča, ali iz spontanosti koja se uvek dotiče umetničkog, ona priznaje da je njena refleksivnost nasledstvo stečeno od sve strastvenijeg bavljenja esejističkim žanrom, a poezija je samo forma intezivirane refleksije…
Poezija koja se ne peva, ali doživljava kao složena autodiskurzija pesnika sa sopstvenim “ja”. Takozvana Sokratovska sposobnost porađanja istine iz samog sebe. Aktivni pesimizam , bez kog nema progresije, svi kičerski potrošači života mogu da joj zahvale, za razmicanje horizonta njihovog ograničenog pogleda. Obe zbirke su okrenute introspekciji, ekstrovertnost ustupa mesto introvertnosti. I opet u službi ekstorvertnosti, ali u smislu neke šire ekspozicije. Nije čist deskriptivac sve je u funkciji univerzalne saopštivosti, koju je moguće uspostaviti samo pesničkim jezikom. U čitaocu budi saznanje sa kojim je rođen, apriori. Ponire duboko u svoj mikrokosmos da bi to isto saopštila makrokosmosu. Sve pesme me podsećaju na bezvremene i bezprostorne mitove. Oni istražuju naše želje, strahove, naše žudnje i samim tim nam daruju nešto što nas podseća da smo svi – ljudska bića.
Podseća me na Stevana Raičkovića, zato što stvari i život koji deluju anorganski kao u vakumu, posredstvom poezije prikazuje virtuelno organski moguće.
Što dokazuje da ljudska čula nisu ograničena materijalnom datošću. Fluidnost je ostvarena u događajima paralelno sa pevanjem, javlja se ujednačena forma sa sadržajem. S tim da se inspiracija pesnička javlja ne kao duhovna kategorija već kao način da od pesnika dobije krajnju napetost. Koja može čitaocima da izgleda i kao formalna, a ne suštinska intervencija na čitaoca. Ana Prodanović po mom subjektivnom mišljenju, a to će budćnost pokazati, stremi ka jednoj integralnoj poeziji, koja zahteva pesnike sa objektivnim poimanjem značaja pesničke fantazije i realiteta. U kojoj podsvest postaje zvezda koja raskošno zrači idejama koje će postati pesničke, a uprkos tome što možda pripadaju svetu banalnosti. Potencija je u pesniku a ne objektu.
Od mlade buduće profesorke književnosti tek se očekuju plodne godine, kako na poetskom tako na književno-teoriskom polju. S njenim neugasivim implusom energije, od nje se sa pravom očekuje uspešna karijera.
Ljubiša Milić
profesor SVETSKE KNJIŽEVNOSTI