Četiri su tematska centra oko kojih svoje pesničke krugove širi pesnikinja Ana Prodanović, a zajednički imenitelj im je Izgubljeni. Rečit je naslov knjige kao i mali uvod u knjigu. Pa pitanja ona postavlja sebi i svima nama koji rađajući decu imamo biolišku, socijalnu i psihološku obavezu da im sazidamo stabilne temelje kuće, koju sami trebju da sazidaju i uobliče.
A temelji su nesigurni, poljuljani: “ostavili nisu ništa iza sebe, samo veću patnju onima koji dolaze…”, opravdano optužujuće.
Ništa nije novo, ali ni manje bolno iznova reći: “srpska rana Kosovo”. Pesnikinj glas je svedočanstvo koje proziva, traži odgovor i vapije: “Dome, dome moj”. A dom ostao na sad već tuđem prostoru, ako još uvek postoji pod suncem: “kakvo samo tamo greje i sneva”. Zavičaj se ne nadoknađuje. Ni njegovi žitelji: “gde ste izgubljeni drugovi moji”. Rasejani, nestali u lavirintu raznih strana sveta, gde šibaju tuđe kiše, i sunce kao da je nekako tuđe u prostoru koji nastavljaju tuđi snovi. Vraća se ona “tamo gde je ostala zora srebrena” (istoimena pesma). Snagom pesničke imaginacije, u nemoći da zustavi vreme, u pokušaju da razume. Ali ne i da prihvati u saosećajnom bdeniju nad nevoljom sapatnika: “ko se to igra srećom i mirom detinjstva tvoga” (pesma Maleni), “jer tamo se slavski kolač više ne seče”, “Sklopim oči i sa tugom vodim boj, dome, dome moj” (Dome moj). Iz sigurnosti u lutalaštvo sa zamišljenim trepetom badnjaka kao putevodilja, kao po nekom prokletstvu. Snažna je pesma „Krik duše”. A potom “mogu li krike da sakriju noći i mrtve duše pod zgarištima nekim” (Tama). I ona se prirodno, boji vremena koje dolazi, strahuje da li će ikad moći da povrati osmeh, neopravdano ukraden. Tako tonući u dubinu stiže do paganskog boga tame, vidi sumrak bogova. I sumnja. Jer iza je, da li i ispred? Raspeto Kosovo, srpsko čistilište, sudilište, svetilište, kolevka … nešto zagubeno. “Ko snoplje padaju uzdignute svetinje”.
Ako i ta svetla roda hrišćanskog gase se jedno po jedno, kako shvatiti, kako poverovati. “Tako, praćena mirisom tamjana, i pred nebeskim sudom u redu čekanja” (Miš). Time je zaokružena na višem nivou pesnička, ljudska i nacionalna zapitanost. Čeka odgovor.
Iz centra prvog kruga pesama u ciklusu “Dome, dome moj” rasprostire se, kao kad kamen baciš u vodu pa se talasi koncentrisano šire, zaplitanost i promišljanje stvarnosti. Kosovo je ovde onaj poslednji impuls, ona strela odapeta i za pesnikinju Anu Prodanović i za srpstvo. Sledbeno nameće tu drugu celinu, svoju generaciju, mlade, sa pitanjem da li su ukleti i kako izgleda sutra, to novo koje treba da želi, cilj kojem treba stremiti. Prolaze nekako iza scene, sa suzama, do nekog tamo i nečijeg Pariza. A oni tamo, samo su posmatrači, znaju li oni kako je to pisati u podrumu, u trudnoj noći. Onda se vraća svom kolektivitetu – da li je ovo popravni ispit nacije. Pokušaće sebi da da odgovor da bi mogla dalje, na osnovu nečeg Bog će ga znati čega. Tako, poetskim darom vođena, tačno označavajući stvarnost kakva jeste, pronalazi tračak nade, uzdiže se na viši nivo, do misaonosti.
U ovom krugu – ciklus “Tragovi istine” nije pomirenost, i to je pozitivno. Ovde je njen pokušaj da uhvati te konstante, makar one bile i negativne, da ih prevlada, da i u zlu pronađe klicu iz koje može iznići bolje žuđeno. Nema ruže bez trnja. Hrabro postavlja zadatak “da vidiš dalje nego što to pogled doseže”(U pesku piramide), da cenim sekund u trenu večnosti, odgonetneš neku tajnu zakopanu u drevnim piramidama.
Lepota, ono večito i neprolazno što opčinjava sve, pogotovo mlade duše, počinje da prosijava. U ono iskonsko što je hrišćanstvo označilo kao jednu od osnovnih vrlina traženja i davanja oproštaja. U nadi da jednostavan život učini lepšim. Lepotom kao estetskom kategorijom kojom se ponajpre bavi umetnost, te sasvim prirodno u Aninoj svesti javljaju se simboli vodoči: Karmen, Balerina, Mona Liza. Ali i belilo slikarskog platna, koje sada traži lični trud i inspiraciju, poziva na kreativnost. Sve to odraz je njenog traganja za lepotom. To su vaspostavljeni ideali koji bude čežnju da se dosegnu. Zna ona, možda to jeste “san koji traje” osvrtanje na njega kao ironija. Ali opet ima čarolija, snevanja, ogledanja života. Tako se formira pesnička oaza, nova nadahnuća su tu, novi motivi:
Kad je mesec pun
kad se nebo ne vidi od pahuljica
kad ti sumrak deluje jezivo
a opet romantično i prelepo
u toj ulici ugledaš tragove istine. Putokazi i luče koje je osvetljavaju dobijaju jasne obrise u četvrtom pesničkom krugu “Lice ljubavi”. Od samoće na obali tuge, kroz kestenjaste prozore nazrevši lice ljubavi, čeka. Nije je teško prepoznati, pesmom oplemenjuju krhku, mada proživljenim krstonosnim obeležjem sazrelu ranije: “U otkosu pokošenog sena u pahulji snežnoj, u kapi jutarnje rose, ranjenoj srni suzi anđela” (Prepoznaćeš me). Kada dopusti da je uporni tragalac nađe, ona sasvim ženski ište zaštitu, da on stražari nad njom, da ne zaboravi ništa od početka do kraja. Njena plava duša naučena je da mora da čuva sećanje, da se nada (prvi tematski krug). Jedino tako može i ima pravo na jedno noćno šaputanje, može mirno da usni i sanja. Da sanja zore osvetljene čarobnom Aladinovom lampom. Takva, mada ponekad živa statua, uspe da progleda, da se razigra, da se probije kroz unutrašnjost magle, svoje i tuđe. I to uspešno. Ponekad se igra glumice, oseća se drugačija, može da oseti misli blaženih “u zori koju novi dan rađa”. Tako, put se uobličava. Naziv zbirke Izgubljeni kao da se transformiše u Tragateljka i očekujemo pronađena. Onim nejasnim unutarnjim darom poznatim svim pesnicima sveta, no tek po slutnji. Stvarnost je tu samo nužno polazište, poetsko uznosi, sublimira stvarno. Neosporan je pesnički dar Ane Prodanović vidljivo ispoljen nizom rečitih slika, delom slobodnim stihom, a delom ukroćen strofom. Ujednačena je i relativno uspela i rima. Vidno je poetsko nadahnuće u uzrastajućem stadijumu, što obećava nove ili preoblikovane stare motive. Onako kako život uzrasta sam po sebi, bolje reći po promislu gospodnjem, a pogotovo kad pesnik prepozna i sledi iskonski zov – da sagleda, oseti, uobliči i pokaže drugom ljudskom biću.
Ljubica Petković
prof. svetske kljiževnosti