Ne smeši se prijatelju novi
ne mogu ti uzvratiti smeh,
lagaću te, a laž uvek boli,
ne teraj me, ne teraj na greh.

Ne traži u meni drugaricu dragu
nit lepotu u smehu veštice,
topli osmeh ostade na pragu,
gde se gubi anđeosko lice.

Ne prilazi, ne pružaj mi ruku,
da te duša jednom ne zaboli,
kada vidiš svoga roda muku,
gde ostaje samo život goli.

Ne gledaj me, srce mi ne kradi,
ne listaj ga ko knjige stranice,
svoju sreću ti na sreći gradi
iza mene ostaju granice.

Ne šapući, ne pričaj mi tajne,
kada odem da ih nosim sobom,
još me prate tuge zavičajne,
da ne žalim jednom i za tobom.

Ne vodi me gde ne mogu ići,
gde je smeha radosti i pesme,
jer već sutra možda ću otići
tamo gde se ići ne može i ne sme.

Gubitnik sam prijatelje gubim,
sa strancima ukrštavam staze,
svoga druga iz detinjstva ljubim,
a godine u danu prolaze.

Otvori mi vrata kad pokucam na njih
ja sam danas pobegla od svih
od lažnih osmeha i praznih obećanja,
pokisla ko miš, pred vratima tvojim stoji jedna Anja.

Ljubavi lažne ko noćne avetinje
i demoni mraka vaskrsli u zoru,
ko snoplje padaju uzdignute svetinje,
brodolomnik sam ja što pluta na moru.

Na suvim usnama gorčina se topi
miris lažnog sjaja razaraju potopi,
na dlanu suza poslednji sanak sanja,
pokisla ko miš, pred vratima tvojim stoji jedna Anja.

Otključaj vrata i zaklon mi daj,
jednoj lutalici što traži svoj spas
ugrej mi ruke iako je maj,
samo jedan tren, samo jedan čas.

Miris tamjana u stopu me prati,
dok razvalina dvora u ritmu se klati,
pred nebeskim sudom u redu čekanja,
pokisla ko miš, pred vratima tvojim stoji jedna Anja.

Vo tebe se rodiv grade kraj Vardar maten
i detstvo svoe go pominav tuka,
denes ko sin lebed od veterot faten,
go baram zasolnište vo nekoja pomirna luka.

Nekade vo treva ostana skinati grančinja zeleni
i žeškoto sonca što od izutrina greje,
kuklata što ja zagubiv kaj klupite drveni
i drugarkata moja što razgaleno se smeje.

Veterot na vojna so kriljeta me ponese,
nedosonuvani ostana mojite sni,
vo drugata zemlja mene me odnese,
tuka da gi minav  mladeleškite dni.

Go molam stranec ako slučajno go najde
nekade moeto zagubeno detstvo,
da mi go vrati pre no što sonce zajde,
po nego solzi da ne leam često.

Tiha noći što smiraje nosiš,
nad usnulom glavom božiji mir prosiš,
u nedrima svojim sačuvala si nit
i ruka deteta što miluje zenit.

Trapavi hod na krst me razapinje,
na prozoru je davno zabelelo inje,
korak po korak sve bliže do blaga
skriveno u tebi kolevko draga.

Igre u travi uz mirise ruža,
razbijeno koleno slatke boli pruža,
stvarnost i mašta u jedno se stapa,
bezbrižni osmeh jecaje poklapa.

Potajna slutnja nagriza mi telo,
duboka bora izbrazdala je čelo,
smeh počinje polako da me guši
svet u kom živim u nepovrat se ruši.

Duša mi stiska nevidljiva jeza,
na zatvorena vrata spustila se reza,
srce mi seku i nož i mač,
kroz vetar još uvek odjekuje plač.

Pogled mi muti sunčana vrelina,
kao avet na drum izranja dina,
kad mržnja postane nečij hir,
uzima snove, uzima mir.

Ko stranac u od Boga zaboravljenom gradu,
krhotine spajam drugi mi ih kradu
u kutku beznađa tražim neba deo,
na senke prošlosti spustio se veo.

Crveni božur srce mi razgali,
manastir stari vatru života pali,
paukovu mrežu lagano kida vetar,
neki novi šapat donosi mi etar.

Čarolija sna ko baklja se gasi
ni luka ova zla me ne spasi,
ko osuđenik stojim kraj srušenog zida
dok poslednja nit polako se kida.

Kolevko moja počivaj gde jesi,
nek prokleti budu svi zemaljski gresi,
kad mržnja postane nečiji hir,
uzima snove, uzima mir.

Kosovo srpsko čistilište,
kosovo mrtvo svetilište.

Nad umom ludilo caruje,
lutanje postaje zbilja
nekrst se krstom daruje
na putu izgubljenog cilja.

Crkve u plamenu nestaju
zgarište postaje dom
mrtvi iz groba ustaju
Bože pomozi narodu mom.

Tu život ništa ne vredi,
priča se krvava bajka
istina pred laži bledi
nad živim nariče majka.

Ustajte mrtve duše,
zaklon živima dajte,
aveti na zemlji guše,
dom i zgarište čuvajte.

O, kukavno Dušanovo carstvo,
što na krstu stojiš razapeto
zulum čine, zulum i varvarstvo,
dal u tebi osta išta sveto?

Što tuđina noga tebe gazi,
kleti li su crveni božuri
gde satana na anđela pazi,
kad će spas u kojoj li uri?

Zoro rujna ne svanjivaj više,
noćca tamna nek putokaz bude,
lijte, lijte vi studene kiše,
kukavno srblje što nesta koje-kude.

Sanak beše sanak i ostade,
da živimo ko svi sretni ljudi,
šta je tuga samo prognan znade,
kad se jutro bez svitanja budi.

Kosovo srpsko čistilište,
Kosovo mrtvo svetilište.

Zlokobna tišina spušta se nad gradom,
ko lopov što san uzima kradom,
uz mistični treptaj sveće u mraku
i slutnje zla što lebdi u zraku.

Reski zvuk rafala razbija tišinu
i zlokobni vesnik nad glavom mi minu,
jedna za drugom eksplozije se nižu,
dok demoni mraka preko neba gmižu.

Podrhtava zemlja, prozori se tresu
ko noćne aveti u razularenom besu,
sa čeličnim krilima seju smrt svuda,
pobeći iz pakla, ali kuda, kuda, kuda!?

Miris paljevine do nosa mi stiže,
gusti oblak dima ka nebu se diže,
čuje se vrisak, zgrada se ruši,
ruka straha stiska me i guši.

Niz mračno stepenište odzvanjaju koraci
do ušiju mi dopiru dečiji jauci,
pustite svetlo nek svetli i gori,
ne stiskaj me za ruku, to me jako boli.

U mračnoj noći posrnulih bogova,
sa ljudskim likom glave bez rogova,
sa očima zveri dok nevinog goni
i budilnik strašnog suda u našima ušima zvoni.

Hoću da spavam i prespavam noć
da zaspim, bože podari mi tu moć,
molitve svoje upućujem Tebi,
da mrak dušom mojom zavladao ne bi.

Za koga će se noćas otvoriti vrata tvog carstva,
za nas obične grešnike, ili one što prave varvarstva.
Tamo gde caruje tama i sunce nikad ne sja,
otvori vrata svoja jer svet je pun varvara.

Oni što preziru život nalik su liku tvome,
njihove mrtve duše nemaju mesta u svetu ovome.
Ko se boji smeha, radosti i pesme slavuja,
nek zauvek nestane u vihoru ratnih oluja.

Hoću li moći jednom, neoprostivo da oprostim
i ko zna kud rasute moje drugove,
vojnika dok na granici stražu čuva,
ukradeno proleće, njive, napuštene plugove.

Hoću li moći da zaboravim, deo ukradene mladosti,
ugašene živote uz zaglušujući prasak bombe,
laste što ovog proleća vratile se nisu
i bekstvo kroz mračne katakombe.

Hoću li moći da svladam mržnju kad obuzme mi srce,
za razorenim gradom u plamenu što gori,
neizbrisanu suzu na majčinom licu
i dušom ranjenom što krvari i boli.

Ko blaženstvo svetla života mi uze?
Jutra što nose boju sutona,
kapljice rose što liče na suze,
u hladnom zagrljaju mraka i Plutona.

Što proljećno sunce ne ogreje mi telo?
Zalutala u noći tražim prvi put,
dok graške znoja padaju niz čelo,
rukom se grčevito držim za majčin skut.

Uz smeh pun suza prolazi jedna mladost
i jutra bez svanuća iz tame u tamu,
pod zamračenim svodom ukradena radost
i krik deteta u mraku, ne ostavljaj me samu.

Slabi trag sunca probija se kradom,
kroz spuštene roletne po zidu šara slike,
gde umorni pastir sam sa svojim stadom,
pod okrilje svoje skuplja mučenike.

A postelja tvrda satkana od stene,
misli se roje i neki spomen sivi,
ima li mesta pod suncem za mene?
Gde se slobodno raste, voli i živi.

Mogu li krike da sakriju noći
i mrtve duše pod zgarištima nekim,
u lancu tuge hoće li sreća doći,
u danima nekim tako dalekim?

Praznim gnezdom igraju se vetrovi,
dok avet na svom prestolu sedi,
u sumraku ovom zalutali bogovi,
a nebom pluta mesec bledi.

A telo ovo ko na lomači od granja,
umorno srce raspeto na krstu,
otvorena duša moli se i sanja
i traži ruku kao bedem čvrstu.

Može li prosjak da nahrani gladnog?
S presahlog izvora da poteku vode,
izaći na svetlo iz podruma hladnog,
Bože, krvav je put do sunca i slobode.

Oduzeše mi vidike rađane u mašti,
zvuke violine koje nosi vetar
i pupoljak ruže u spaljenoj bašti
nežna šaputanja što donosi etar.

Imala sam snove, želje, ideale,
psa i malog belog zeca,
skrivene tajne i prevare male
i u rukavu uvek spremnog keca.

Imala sam pesme svoje i 31-og druga,
školu iz koje bežali smo često,
ispod luka šarenih duga,
tražeći neko zabranjeno mesto,

Sanjala sam duga putovanja po svetu,
ljubavi velike koje će doći,
noseći u srcu ko talisman metu,
mesecom i zvezdama obasjane noći.

Ostala su samo zgarišta i prah,
ko rasprsli mehurići od pene
i duša ranjena što bori se za dah
i od mraka oči umorne i snene.

Kažu da ukradeno cveće najlepše raste,
svoj opojni miris kroz vazduh vije,
ovog proleća nisu se vratile laste,
ni seme mog bagrema proklijao nije.

Kažu da posle kiše javlja se duga,
posle plača dolazi smeh,
ali kako zaboraviti u tami lutanja duga
i grešniku oprostiti greh.

Kažu da život je samo usputna stanica,
za neki bolji i pravedniji svet,
reci mi Bože, gde je granica
za raširena krila spremna za let?

Kažu da pred Bogom isti su svi ljudi
i da ljubav nikoga ne boli,
kažu a znam da lažu, jer razum se gubi,
u ovom surovom svetu gde niko nikog ne voli.

Bojim se vremena koje će doći,
kad na nebu ovom nestanu tamne seni,
da oprostim sve hoću li moći?
I da mržnja ova ne ostane u meni.

Bože sačuvaj dušu mi i mir,
da ne postanem zver kao sto su oni,
da mržnja ne ostane prokletstvo i hir,
lovina da ne budem koju lovac goni.

Bože sačuvaj i moga brata,
tatu dok na granici stražu čuva,
i moju mamu baš iz inata,
nek vetar mira noćas zaduva.

Bože sačuvaj i sve drugove moje,
srnu i lane u zelenom lugu,
slavuja dok na grani pesmu poje,
nek drug ponovo bude drugu.

u podrumu čekajući kraj rata

Mi koračamo kao vojska,
čiji  je jedini cilj…                                                                                                                                                                                    Bože, oprosti nam grehe,
jer znamo da prihvatimo zlo uz osmehe.
Bože, oprosti nam anarhiju                                                                                                                                                                          i krvavi rat na ulicama,
koji stvara još veću armiju.
Postali smo savršeni proroci,
a u duši sami poroci.
Mi koračamo kao armija
čiji je jedini cilj…
Možeš li nam oprostiti smrt,
koja donosi i odnosi radost.
Bože, postojimo li mi, svetli !!?
Smatraš li da smo traženiji od anđela
i lukaviji od demona?
Smatraš li nas unapred poraženim pred životom
i linijom sudbine?
Da li smo zakasnili na predavanjima
kako biti čovek?
Bože, oprosti nam što tražimo oprost.