Disala je zemlja plućima,
nosila je tiha jutra nemirnim zverima.
Sve što nije tada htela,
njoj bi uvek uspelo, baš smelo.

NASTAVAK u knjizi

Zahvaljujem se na saslušanju,
onoga što možda nije bilo istinito,
ali što je do kraja pažljivo protumačeno.
Ne mogu sad razmišljati o istinitosti,
ali o jačini reči sa sigurnošću tvrdim,
da u poreklu poseduju emociju,
da su jasno izvučene iz moje jave.
Ne poseduju moral, jer sve je nekako
sumnjivog značaja i korena.
Bitni su detalji zar ne?

NASTAVAK u knjizi

Imperija demokratskih ljudi,
a meni neobična,
ne daju svim pravcima da se hoda,
zapisano samo ostaje.
Ne želim tuđe, a nemam svoje.
Šta mi to puteve posejava preprekama?

NASTAVAK u knjizi

Zakasnili smo, zar ne?
Ridaju nam u oku sećanja,
zaplakali smo se,
riljaju štetočine zlo…
Balave patetično neku istinu.
Mi smo se odavno zagrcnuli,
nas sad samo u nastupu boli,
kao beskičmenjaci prevaljujemo puteve,
pa šta?

NASTAVAK u knjizi

Tražim te zemljo kleta,
u nedrima anđela što osta sveta,
voljom bogova gažena i krojena,
u duši nevinog čežnjom spojena.

Na pogureni lik, što na tronošcu sedi,
sećanje moje ponekad izbledi,
u požuteloj knjizi, sitnih redaka,
lutaju seni mojih predaka.

Šarena polja avetinjski prazna,
nedovršena priča lebdi kao kazna,
grobna tišina bez ljudskoga glasa,
na dnu reke leži slamka spasa.

Razvaline sive, porušenog doma,
na pragu večnosti do potpunog sloma,
u šipragu izvor s kog niko ne pije,
ni hrapave ruke lice da umije.

Obrasli puti trnjem i korovom,
jecaj vetra luta šumom borovom,
svuda pustoš i zverinja rika
i senke prošlosti izgubljenog lika.

Zemlja bez ičega,
pustoš bez granica,
magla do kraja sveta,
a sunca nikada.

NASTAVAK u knjizi

Stanem.
Pa se sto puta zagledam u ta lica.
Bezbrižno se smeju devojčice,
brižnu tugu nose starice.
Kosti mi trepere,
pod prstima čaroliju osećam.
Idem.

NASTAVAK u knjizi

Nadireš pomahnitalo iz zatvorenog grotla,
kao zver bežiš iz uzavrelog kotla,
oduška tražiš za promašeni korak,
na usnama ostavljaš samo ukus gorak.

Slabi pred tobom pokleknu za čas,
u carstvu razvrata pronalaze spas,
urezan ostavljaš na kapiji žig,
uništavaš sve za samo jedan mig.

Ostavljaš pustoš i zgarište za sobom
i anđela ti ćeš da učiniš robom,
mržnja je tvoj jedini pokrov,
ne daješ lek već točiš otrov.

Zagrljaj njegov i savest pomrači,
dok prezir kao ruho na sebe oblači i svuda stiže brzo kao oluja,
kroz svačiji život ponekad prohuja.