Ti si treptaj moga srca,
slamaš se u svakoj sunčevoj senci i lomiš planine,                                                                                                                               gore i mora zarad mog pogleda.
znaš svaku mrvicu mene
plešeš kao vuk, koji želi nešto slomiti.
Kako te vuku izazovi tišine,
to je tvoj neodoljivi mesec,
staneš i odmeriš,
kreneš i duboko uzdahneš,
i strpljivio čekaš, goniš, stradaš,
ponekad u očaje padaš,
nikad ne kasniš,
vrlo retko odustaješ.

Pobegla sam kilometrima sećanja i prekrila lice maramom zaborava,
ostala sama, bez imalo nadanja,
ostala i ostavila te bez odgovora.

NASTAVAK u knjizi

Negde predveče dok
prvi suton dođe,
dok se počnu igrati uspavanke,
javlja se sivilo, čudno.

NASTAVAK u knjizi

Traju poslednji sati, te mirne muzike,
poslednji pokreti stalne melodije.
Žubore u vodi, poslednji trzaji,
zamrznuta slika je pred mojim očima.

NASTAVAK u knjizi

Nebo je sivo od oblaka,
nekih zalutalih snova.
Plava je postelja u
očekivanju drugih tonova.

NASTAVAK u knjizi

Ja mili moj ne znam
kojim smo se stazama sreli,
gde smo se pogledali,
kako si me poljubio…

NASTAVAK u knjizi

Mogla bih reći, u tvojim
očima postoji sjaj.
Ti umireš, neotkriven u
svojoj divnoj duši.

NASTAVAK u knjizi

Dok slušam kišu po pločniku što pada,
opio me miris divljeg kestena,
u srcu se rađa i umire nada,
dok sreću traži izgubljena žena.

NASTAVAK u knjizi

Na polju nevidljivih cvetova,
jedino tvoja mašta treperi.
Mirisni tamjan tvojih ideala,
kako mogu biti prosta, to je
Bodlerova teorija o raju!
Sve besane rastanke, praćene
pesmom, pomalo u težnji da se
ne dese, smišljala si svojom
prilikom nežno.
Opet strpljivo, dugo čezneš,
kao mali fantast pevaš, sanjaš,
u horizontima Madagaskara
praviš strašne oluje!
O zaboga, kada bi samo mogla reći,
na svetu postoji samo jedna Marija.
Ona sa svojim setnim pogledom,
sve one imaju pogled stvoren za tugu.
Opet ista ta, sa osmehom koji bez
prekida nadrasta Rilkeovu ljubav.
Sestra, bratanica, majka sveta, možda
i poznanik, uvek si Marija!
Verujem da nikada to nećeš
prestati da budeš.
Marijin hod, to je zvono, uvek zna u
kom kutku mog života može stanovati.
Ni Geteova Laura, neće dostići njenu
kanconu…
I nije Marija baš uvek sveta,
ima u njoj strašnog pakla, gde sav
zvezdani sjaj zgasne na tren.
Pa to je gore od političkog rata!
U Mariji ima komune i liberalnog sjaja,
ona je dete, malena iskra…
Razmišlja o transcedentu i revolucionarno
reklamira folklor.
U njenoj postelji ostaće zamršeni
mnogi umovi, a ona će opet biti nevina.
Može vas beskrajno tvrdoglavo ubeđivati,
u neku istinu, samo njojzi znanu.
Ma, zalud sve priče i poredbe smele,
tamo gde Šekspir sanja, Marije su svoje
zlatno doba preživele…

(šansonjerskom duhu ljubavi)

Gone me snovi nekih tuđih
ljudi, vekova.
Muče me stežu u dahu nestaju,
pa se opet rode .
Slinave i prolivaju suznu
dolinu očaja, tamo
na nekim ivičnjacima prošlosti,
moja se duša
odvaja od tela i grmi bol ko
najljući eho.

NASTAVAK u knjizi