Kad klonem duhom i ne mogu više,
a osmeh sa lica vetar mi briše,
u mračna jutra, jutra bez svitanja,
budi mi drug, drug bez pitanja.

Kad ljubavi mnoge kraj mene prođu,
sumorne misli u san mi dođu,
pomislim tad kako ostača sam sama,
budi mi drug, budi mi mama.

Kad zaplačem za pticom polomljenih krila
i upitam sebe gde sam pogrešila,
na samo jedan korak od blata,
budi mi drug budi mi tata.

Kad svetlo pozornice polako se gasi,
u mraku tražim ruku da me spasi,
polako sa sobom vodim tihi rat,
budi mi drug, budi mi brat.

Kad putevi života odvedu me ko zna gde,
misliću tad kako izgubila sam sve,
da prijatelji moji nestali su svi,
budi mi drug, moj drug jedini.

Kad je mesec pun,
kad se nebo ne vidi od pahuljica,
kad ti sumrak deluje jezivo,
a opet romantično i prelepo.
U toj ulici ugledaš tragove istine.
Na belom snegu iscrtana imena
četiri veštice,
svaka na svoj način.
To su četiri strane sveta,
četiri godišnja doba,
sudbine i životi.
U sobi sa svećom u ruci.
To je poraz sličnosti
i poraz doživljenog mišljenja.
Ostaju hartije, na kojima svako piše
svoju istoriju.
Od svih atributa,
ostadoše samo četiri strane sveta.

Tamo gde zvezde mirišu
i gde trnje spava,
ugledaćeš nju.
Nemoj je buditi dok spava,
jer ona ti tako ruši sva nadanja.
Ona je doživljena samo očima,
a ono što je nedostupno
ne treba ni čežnjivom željom želeti.
Ljudi su siti
i sve zasićeni probaju.
Ranjiva ona na čoveka udara.
Samo joj dozvolite da mirno spava.

Sećam se slike iz detinjstva
i tog varljivog popodneva.
Čekala sam noć koju sam volela, zavejanu snegom.
Misleći ponekad da je zbog nje čitav život čarolija.
Često sam sa ocem izlazila tek da se uverim
da mi niko neće ukrasti tu draž.
Bojažljivom ručicom
stiskajući očev palac,
doživljavala sam belinu
kao razigrane dame,                                                                                                                                                                                   koje su potpuno predane umetnost
tog plesa.
Nikad neću shvatiti
zašto drugi ljudi to ne doživljavaju kao čudo,
već traže nešto što im ionako ne pripada.
Ne obraćajući pažnju na lepote koje nikad ne umiru.
Tamo daleko izdvaja se magla kao dim.
Ona je valjda deo te noći,
deo jedne razglednice,
spravljene slikarevom nežnom linijom.

Poželi ulaz k njemu,
da zaboraviš život i smrt.
Ne osećaš realni put,
dok ti duša u njemu spi,
već samo maske farse i laži.
Prut greha ti šiba lice,
jer ono je nevidljiva želja
i iluzija naše stvarnosti.
U izobličenom stanju,
komika našeg izgleda.
Cvet osvežen jutarnjom rosom,
jer daje kristalni zvuk.
Pogledaj bolje u pupoljak,
videćeš vene života,
ne skreći pogled na ogledalo,
jer tad ćeš ugledati samo pupoljak,
bez snova, nade ili bar male topline.

Daleko je negde
i široko lišće neverstva,
a tako blizu i uzane su crte poštenja.
Nisi ti besplatno kupatilo uživanja.
Ti si život sveta,
iako nisi mogla izbeći njegovo lice na sebi.
Znaš li koliko će trajati realnost u tebi.
Onoliko koliko je potrebno da zaneme,
oni koji su rekli to je dragi svet,
to je san koji traje,
dok usnama izbrojiš tri.
Možda ćeš kad imati prilike
da osetiš ono što te tera ka muci.
Izvini kao požar moram izreći,
tvoje strasti su bezvredne,
kao što je bezvredno pustiti pusti put,
dušama koje traže spas.
Saberi ono što jesi,
ono što bi mogla biti
i podeli ljudima.

Sve teče u nepovrat
i svađe i priče,
a dolazi ustajalim putem.
Bes iskaljuješ izmišljanjem.
Možda je to ljubomora.
To me probuđuje,
uznemiri i priča počne.
Ciničnim osmehom pozdravljam misao,
da žaljenje nije ponavljanje
i da ga kao mi čovečju srž
ne treba iskorištavati.

Miris vetra,
ritam jutarnje rose.
Zvuk neba,
senka kiše,
plavetno sivilo predmeta.
Momenat kome se čitavu večnost nadamo,
koji postaje jedan tren,
tako brz i tako čudesan.
Doskoči i doživi ga.
Zastani na tren i seti ga se
i živi da ga živog vidiš,
kao da je život sa njim,
ne dozvoli da prođe brzo.

Moj neprijatelj,
zajedno sa mnom stoji,
u mislima mi budi jedine boli.
I jedino mržnja izbija iz cas,
dok u bekstvu od njega tražim spas.
A kad bih mogla da učinim
da ga bar malo srce voli,
njime bih možda okrenula stazu,
zaustavila srce koje boli
i prišla njemu osećajući
maznu sreću i strah
i ono što izlazi uz uzdah.

Kroz vreme uvek navire,
samo izaberi tren
godinama rađan,
Kroz bujicu nadanja,
treptanja i staklenih slika,
navire ona.
Navire duboko i bez očekivanja,
u glamuru jačine prasne joj zvuk.
Odevena mladošću sjaji njen mig
i ostavim je tako na tren,
a svakim drugim pogledom,
na toj jelci još po koji lampion zasvetli.