Kad bura prođe
kao vetrovita realnost,
zaspi u ponoru,
moći ću da shvatim tuđe nerazumevanje,
jer sad ne mogu iako želim.
Kad budem mogla
i kad budem htela,
jer nisam dužna slušati ničija optuživanja.
Na osnovu nečeg, Bog će znati čega.
Lako je uzeti maglu za oči
i ne videti ono što se iskreno vidi.
Puno je sveta,
al samo je jedna pesma puna.
Otvorenost u kojoj možemo reći sve.
Opoziv na pomoć, kad budem mogla.
E onda neću hteti,
jer ću tražiti maglu za oči.
I onda će opet optuživati,
krivljenje nasumice.
A dobiće samo jedno kratko, ne!

Dok kroz privatnu kuću padaju smokve uličara,
pošteni stradaju u vihoru ludila, laži i glume.
Čas ti kažu da im strada imuni sistem,
od neke rušilačke bande.
A čim osete tračak moći bar preko glasa,
spasi se ako ti je bežanje uspelo.
Zarazićeš se veruj mi braneći sebe,
a nikad nećeš uspeti da se odbraniš,
jer sve propadne pre no što počne.
Probudi se čoveče, ne veruj,
jer to je popravni ispit.

Sad ne vidim ništa
i ne osećam ništa,
a do pre samo nekoliko sati
bilo je sve drugačije.
Čudni zvuci ptice koja ne peva.
Sačuvaj svoje dostojanstvo
i budi hrabra i moja.
Smeh se čuje na polovini.
Jeziva hladnoća nastoji
da zamrzne moje iluzije.
Tražim zaštitu,
osećam da sam nemoćna.
Meka ruka prelazi preko obraza
i mojih trenutnih želja.
Trgne me truli zadah dima
i zagrljaj zore.
I shvatih na kraju,
ja sam ipak usnila,
a znam daje san
moja tužna, realnost.
Hoću da plačem i molim,
oblaci snesite gnezdo
iz kojih se moje suze rađaju.

Razmišljam, a to postaje dosadno.
Među četiri zida tražim utehu.
Svi moji prijatelji i bivši neprijatelji,
svi su mirni i spokojni.
Otvorite vrata plodu večnosti.
Otvorite prozore da izađu svi zli duhovi.
Pošaljite put
koji vodi jedino ka dnu,
sreći i zaboravu na prošle dane.
Neko je već umoran,
neko bi živeo život.
Pustite pesmu da peva,
van zidova tužnih i mračnih.
Poljubite sreću,
mesto da gušite sveću jedinog izvora.

Grad u kom živimo ti ja on i ona,
bez dečijeg smeha i šarenih balona,
posute ulice srčom i krvi
i neizgovoreno pitanje: Ko će sledeći put biti prvi?

U sivilu dana odjekuju nepoznati zvuci,
tih bezličnih lica što raduju se tuđoj muci.
Skupljeni tu ko lešinar nad lešinom svojom,
kao Azrael nad glavom tvojom i mojom.

Nad njim se uveče ne rađa mesec mlad,
i psi lutalice napuštaju ovaj grad
dok tišina gluva u ušima zvoni,
prvim sutonom bude se demoni.

A bujice reke što ulicama teku,
odnose nam mladost u prošlost daleku,
odnose nam snove o nekom boljem sutra,
u sivilu što se rađa svakog novog jutra.

Ko teški okovi na nogama osuđenika
i miris rata u rukama krvnika,
tražim vazduh jer hoću da dišem,
o ljubavi i mladosti pesme da pišem.

Tražim milost za grad pred gubilište,
anđeli raja u ad da satru čudovište,
spas nek bude krv raspetog Hrista
i duša naša nevina i čista.

Jedan nasuprot drugoga,
umorno slažu zidove,
a gledalac gledaocu ponekad
uputi umoran i dosadan pogled.
Nisu baš smerni, a ni smeli,
jesu dražesni ponekad zavodljivi.
Bar poneki kosi pogled,
daje formu onome što dodaje
momentu sećanja.
Da li je ozdravila bolesna muza
Šarla Bodlera, pitaju se građani
siti neizgrađenih tribina.
Zbogom Italijo…

Kiša pada i grad je siv
u mom oku samo tebe vidim.
Nema te više
i nemirna hodam,
šljapkajući po barama.
Sva sam već mokra
i ne obraćam pažnju.
Samo želim da osetim miris kiše.
Znam to, poznato mi je,
ta hladnoća,
taj sveži miris tuge.
Melanholija mi je obuzela pore.
Čini mi se da mi trava raste po telu.
Kiša pada,  grad je siv,
a sve je to laž,
jerParizježiv.
Moja mokra haljina daje pejzaž bedara
i smrzlog mladog tela.
Drhtim i usne mi cvokoću,
suze liju, ritam kiše,
ne oseti se razlika.
Prolaznik mi pruža nadu
punu lepih reči i svesnih misli.
Prihvatam dato,
ali želim da sve nestane
i da vratim vreme.
Da osetim još jednom,
da Pariz nije samo san.

Iza scene, iza tamne linije,
iza linije koja deli samo mene i stvarnost.
Sačuvaj me gospode,
sačuvaj moju snagu, moj trud,
majku požrtvovanja,
moj znoj proliven
u mukama da postignem korak.
Do ispita iz koga ne smem da padnem.
A znam da je samo sve to deo moje probe,
trenutak po trenutak,
kao lava iskrenosti,
u nastojanju da dokažem da je sve ovo vredno.
Čujem korake
i već vidim da sam to ja,
ja sama.
U smislu bezbožnog nervnog sloma,
a zapravo samo govorim.
Pričam kao iz lavine.
Kako ti se čini, nikad ne prestaje.
Ma ko nas to laže?
Ko nam to govori?
Ko nam to stoji u dlanovima sreće?
Pred kojima samo znakovi, sudbina i želja lebde.
Sačuvaj me gospode,
sačuvaj me…
Tik, tak, tak…
Na sceni sam i sve brzo prolazi,
baš kao na početku.
Tik, tak, tak…                                                                                                                                                                                              Iza scene sam,
ali sad sam puna sebe
i čini mi se da je večnost tu
iza i ispred mene.
A opet molim
sačuvaj me Gospode…

Prolaze dani kao košmari,
prolaze trenuci kao more duboki,
prolaze, prolaze smešno.
Prolaze dani puni vedrine.
Prolazi mir i dolazi spokoj
i odlazi rat i dolazi pokolj.
A niko nije primetio
da svet oko nas prolazi.
I niko nije primetio
da mi oko sveta prolazimo.
I prolaze, prolaze,
a samo ostaje tišina
koja kratko traje.
Ipak i ona jednom prolazi,
u prolaznosti.

Dok zamišljeno sedi bog ratova mnogih
i po tkanju nemirnome zelen konac vuče,
po proplanku se čuju krici vukova mojih
i osmeh rode neumereno pažnju privuče.

Sviraju se razne pesme u želudcu života
i vidi se ono od čega se stvara divota,
mislimo da je stvarno providno bilje,
a na usnama miriše procvetalo smilje.

Zatvorićeš vrata zlotvoru što seče,
u tihim smirajima gde savest ne peče.
Otvorićeš vrata onome ko voli,
izbrisaćeš svoje nerođene boli.

U naručju svome plodove ćeš brati,
božansko piće život će mu dati.
Ako dozvoliš da ti jačina sve uzme,
kroz život će te pratiti sinovljeve suze.