I kad svane novi dan,
u kutku u nekom od predgrađa,
shvatiću već da je prirodni san,
u zori koju novi dan rađa.
Lagano preskačem korake mladosti,
u nekoj od tamnih listova dna,
osetaće samo sećanje o radosti,
nekog davno zaboravljenog sna.
Možda će sunce na zenitu da zađe,
a ja neću primetiti da dan prestaje,
na kraju puta uvek se sreća nađe,
ali kajanje i žalost ostaje.
Možda ću čak i kasno shvatiti,
da si izgubljena mladosti.

Dok lutam gradom i tražim spas u tami,
jedan vreli pogled u bezdan me mami,
kao zver u kavezu dok sluša ptice poj,
bežim noćas od tebe, anđele moj.

Ne želim nikog kad umor me svlada,
ni kišu ovu što na lice mi pada,
ne želim nežnost, ne želim boj,
hoću da sanjam, anđele moj.

A sutra kad svetlo razbije mi san,
na lice svoje spustiću dlan,
da ne čujem zujanje pčela roj,
kasno je za sve, anđele moj.

Zamisli kako zvezde trepću
i veliki poljupci se smeše,
na tvom obrazu,
punom topline i nežnosti.
Samo zamisli.
Ti koji predstavljaš više,
više od poroka.
Dodirni me prstima
iz kojih doseže muzika,
pomisli na mene,
dok jedeš i piješ nešto drago
i zamisli samo zamisli.
Zamisli kako se ljiljani rađaju,
na stomaku moje večnosti.
Ti to možeš, samo zamisli…

Na mojim noktima
tvoja se kristalna suza sudbine razlila.
Dok su pustinje tvojih usana
crple energiju sa                                                                                                                                                                                           kako si samo znao reći,
mojih nemirnih vetrova.
Koje si znao zvati samo svojima.
I dok se u ogledalu crne jutarnje kafe
nije izgubio neki sumorni,
prosto dosadni lik.
Nije se mogla razbuditi,
ona dopadljiva ponoćna priča.
A tako smo slatko znali čavrljati
sve dok nam se same reči,
nisu pretvorile u žar koji je naprasno postao pepeo
i počišćen otišao negde daleko od nas,
daleko čak i za izgovaranje.
Ne znam možda su ostale čestice
ali mi se nismo hteli okretati,
jer nas je tamo tek na dohvatu ruke,
čekala zvezda primamljivog pada,
koja je iza sebe ostavljala hiljadu razočaranih duša.
Da gore kao neko priviđenje,
da bi se zatim  prosto ne obazirući se,
okrenula novim sjajem.
Zaslepljenim nižim vrstama
koje ne mogu da prepoznaju
čak ni pravu propast,
iako imaju maleni prikaz na nebu greha.

Stojiš na stanici,
dečko pored tebe
priča kao najboljoj prijateljici,
a ti ga bledo gledaš.
Pušiš cigaretu i praviš kolutove dima,
misliš – seljačina.
Stoji tu i samo ti nešto priča.
Sanjaš Edija
i vidiš ga kraj sebe,
on te prati čak do autobusa.
Izvini što te ne znam
i što sam ti samo na osnovu pogleda
zaključio karakter,
sudbinu i sadašnjost.
Izvini molim te,
ti to ne zaslužuješ ali to sad nije važno.

Hladan vazduh mi para stomak,
neću da kvarim utisak.
Želim da kažem mnogo toga, ali ćutim
i pokušavam da rasteretim misli.
Zatvaram oči,
ali zahtevam od sebe da dotaknem nebo.
Uzalud taj trenutak ustupam drugima,
javlja se samo bolan početak novog života.
Kradem prijateljima kao kraljica lopova,
zrak u kome pokušavam da pronađem sebe,
zajedno sa tugom.
Toliko neizvesno očekujem reč,
verovatno zbog straha.
Znam da ćeš osvojiti moje ciljeve,
ma koliko oni bili vulgarni,
ili opet stidljivi u isto vreme,
sa planovima za budućnost.
A znam da ćemo biti jednaki pred nama,
a tuđi pred drugima.
Uvek ostaje suviše slomljeno osećanje
dosadan i višak.
Budi samo delić večnosti
i zasjaće iskra,
u mom i tvom pogledu.

Ulazim u tvoj lift,
sa nevericom gledam u šareni zid,
na kom velikim slovima piše neko ime.
Ja gledam u ime
ali ne vidim šta piše.
Zatvaranje vrata lifta,
sprečava želju mojih očekivanja.
Ulaze moji snovi
i pitaju da li ih poznajem.
A ja sa sigurnošću kažem ne.
Bože moj, mislim drugačije.
Obuzimame jeza
i srž zaustavlja vreme.
Volim to vreme
jer me obuzima celu.
I to traje, traje do osmog sprata.
Onda završava brzina želja.
Strast je velika, a trenutak mali.
U sjaju zvezdaprepoznajem razmimoilaženje.
Stojim i pričam sa sobom,
koja mi je važna,
ali ne razmišljam o njoj,
razmišljam o mojim željama.
Odlazim i u zadnjem momentu
kroz odškrinuta vrata vidim moje sve.
A kad bi me neko pitao
rekla bi da je to, samo ništa.
Znam da je u dubini duše samo jedna laž.
Jer san ostaje željen,
a oreol ostaje nedirnut.

Neka prosta volja,
ponikla od drugog predloga
povlači me za sobom.
Plaši se drugi predlog,
a ja kao nesmotrena hladnoća
neprimetno ne osećam ništa.
Volela bih,
da bar malo postoji strah.
Ne mogu da zapovedam iako želim.
Pogled mi doseže do tuge,
tu počinje moja slabost.
Sve je crno osim cveta,
sa kojim je ubrana devojčica.
Lik devojke tako siv
a tako život oslikava,
želi da kaže;                                                                                                                                                                                                 ja sam rano povučena.
Ispred duge staze
vodim dve strane.
I sa jedne i sa druge,
ne mogu da odredim ni dobro ni zlo.
Sve je tako tužno,
dim i jele stvaraju jezu,
u očima onog koji ne poznaje,
a onome ko poznaje samo bol u duši.
Onda počinjem da predosećam
daje bolu kraj,
jer sve je to samo ono
što prolazimo svi.
Ali tugaje to,
videti pa duboko boleti
i misliti da je u pitanju predosećaj.
Moj bol, moja tuga, moje sivilo.
Tajna koja ostaje,
samo ćutanje moje.

Negde duboko u korenu plavih zona,
odaziva se strah,
a u usnama govor,
koji priča samo o uživanju.
U mojim i tvojim slatkim pričama.
Pramen kose pada po oku tvome
i ti pokušavaš da vidiš,
iako te neprestano muči.
Nos kvari sve,
savršenstvo koju pokazuju tvoje usne.
Kao krpom prelaziš preko prošlosti,
sadašnjosti i budućnosti.
I kad sve to izbrišeš,
onda kao dete, tražiš svoju igračku nazad.
Primetivši da nje više nema
i ondatijekrivo.
Odzvanjaju  zidovi tvojim jekom.
Mrzim ih.
Jer isto tako nisu odzvanjali kad si ih brisao.
Smirićeš se.
Svako se dete bez svoje igračke privikne na stvarnost.
Nauči da više nikad ne vraća,
svoje puteve, na isti pravac.

Ako uspeš da skineš zatvor,
koji vidimo samo ti i ja,
videćeš nešto lepše od trona,
koje daje rađanje novog osećanja.
Mislima da sve se u neizrecivosti nastavlja.
Zar ja ikad videh takve oči?
Ne dragi,
ni ja nikad ne provedoh takve noći.
Penušava čaša nema reči,
jer je to ipak više od strasti
i pitanje jedno koje me čudi,
da li su svi ljudi od ljubavi ludi?