Ne jedno, troje bih ti rodila,

kao vučica,

tako mlečnom, smotanom samoljubcu…

Ne mogu da se setim tvog mirisa,

boli me glava…

Rekao si mi jasno, NE!

I šta sad ja tu ima da tražim?

Što uporno čekam tvoj dolazak?

Čemu misli, da ćes mi ponoviti odgovor…

Zašto se sa tobom još nije završilo, zašto…

Pa nisam ja neka klinka,

a i ti si već odavno star.

Bilo je i lepših i pametnijih od tebe,

a i ja nisam najlepše otelotvorenje žene.

Nema tu suza, nema grcanja,

samo beskrajni umor i tupilo.

Zar sam i sa suzama u ratu?

Da se bar pošteno rasplačem

pa da te izbrišem iz mašte,

makar mržnjom ili besom, ali ne.

Bol je čisto fizički

i rastakanje ne prestaje, već dubi misić,

kao hiljadu puta grč.

Trnci, nesklad, nesanica…

Do par trenutaka ranije,

prvi put videla sam nekog i

taj neko si bio ti,

kako trčiš za našom decom.

Kako se svadjamo oko:

Nemoj to, nije tako, ma ti sve znaš, grešis…

Čudno… mogu da se setim

mirisa ručka koji sam spremila za tebe,

znajući da umoran dolaziš sa posla,

znam… sve je iluzija.

Kako sam nenadano zaspala?

Žašto sam zalutala?

Znakovi su bili jasni.

Što sam tako prazna?

Što ne mogu da te bacim u stranu sa starudijom?

I dalje idemo kod zajedničkih prijatelja,

iako ih nemamo.

Tebi ne prestajem da čitam priče i pesme,

koje su ceo vek pisane u tvoju čast.

I dalje…

Ti si ona ljubav koju sam čekala,

u pogrešnim uglovima,

Zar si slep?

Zar ne vidiš kako mi telo buja,

Eto ostavila sam

sve svoje ljubavnike na rizik!

Nisam ni pomislila,

da bi mogao da mi okreneš ledja.

Igra tela mi nije važna,

jedinu strast koju želim si ti.

Ja nisam Onjeginova Tatjana,

neću umreti,

nastaviću da živim i bez tebe.

Osećam, da mi sada dobro stojiš,

pijana hodam… zaboga coveče!

Očarana sam tobom.

Evo, kao madjioničar premeštam vasione,

igram se vremenom,

diktiram oluju prema mojim osećanjima.

Kako mi je unutra, tako je spolja.

A znam da ne mariš, kao paun,

ogledaš se u svom perju.

Ima toga i previše u tebi,

ja to naprosto znam,

žene su te razmazile.

Kako i ne bi, one te ne vide kao ja.

A to opet ja mislim, možda

je neko već poginuo…

Ti si suviše sam dragi moj,

tebe kao da niko nije mazio,

tebi kao da niko nije šaputao…

Tako prokleto dobro izgovaraš reč,

sa onim polucvoktajem.

Kao drveni lutak, nespretan.

Ne umeš ni poljubac da pošalješ,

a raskokodačeš se lako kao frajla,

dovoljan ti je samo mig.

Šta da radim sa ovom olujom u grudima?

Kud sada…

Otrovala bih te očas posla zagrljajem,

ali ja ne idem kroz stakla,

meni se sva vrata širom otvaraju.

Ti ne znaš,

ja sam domaćica, žena, misao,

ludak, čežnja, blud, paperje,

iskrenost, bol, ljubav…

Ja sam tvoja i tu nema nazad.