Volim da prošetam ulicom Tihomira Višnjevca. Podseća me na one stare filmove gde drvoredi upućuju na nevin i naivan sadržaj. Paralelno sa njom postoji još jedna ulica kojoj čak ne znam ni ime, a mogla bi dva puta brže stići kući da idem njom. Ali ne…uvek ću imati čudne navike. Nikada neću krenuti ulicom koja nije moja omiljena ulica, pa po ceni da svi oko mene histerišu. To je takva čudnovata navika, koja ukoliko nije ostvarena počinje užasno da nervira. Malo pre sam jela narandžu, mogu komotno reći da mi je to omiljeno voće, ali proces čišćenja narandže ume da bude užasno iritirajući. Te dve neprijatnosti izmedju čišćenja narandže i ne prolaska omiljenom ulicom su gotovo iste. U toj ulici najviše volim da posmatram jesen, iako iznad svega volim proleće. Jesen koja stoji nekako ponosno baš na tom mestu, sve je kao san. Nekoliko niskih zgradica, žena koja redovno šeta svog retrivera. Ne znam da li smem da kažem, ali pas strašno liči na gazdaricu. “Bene, ne idi tamo!…O, dobar dan komšinice. Ja:Dobar dan, kako ste? Ona: Hvala na pitanju evo Ben i ja šetamo polako, kako je vaša Rea? Ja: Dobro je, mada je još nemirna… Ona: Budite strpljivi komšinice, ona je još beba…”
Razgovor se u nekom trenutku završava, bez uvertire, naprosto to tako svakoga dana teče istim tokom. Na početku te divne ulice nalazi se i jedna napuštena zgrada. Kad smo bili mali, svi smo znali za neka strašna napuštena mesta, obično bi na takvim mestima živele Baba Roge. Ova nedovršena zgrada je utočište pijanica, lutalica, predpostavljam i manijaka. Svaki korak u toj ulici predstavlja neki novi prozor i u njemu neka nova slika. Deca koja trčkaraju, ali ne na način na koji bi mi to radili, njih sada više zanimaju sličice, neke čudne igre, gotovo da ih na livadici pored drvoreda nema. Ova malo starija deca, u toj ulici ispod drvene nastrešnice traže utočište, nakon bežanja iz škole. Tu obično puše, ogovaraju svoje profesore, smeju se glasno, najčešće kako sami umeju da kažu “vise”. Nešto dalje nalazi se garaža gde uvek jedna crvenokosa mršuljava baka pravi ajvar, šije, sadi cveće, prodaje rakiju i uglavnom ogovara jednog čoveka. Ona uvek sve pomno posmatra. Zgradice u ovoj ulici su sve iste visine, od tri sprata, fasade su žuto bež boje, nešto kao španski zid. Ne razumem se u gradjevine, ali sve to deluje jako simpatično. Sa leve strane postoje mali prozorčići, koji su okićeni prelepim cvećem u vaznama. Ulica je pre šest meseci obnovljena, rupe su asvaltirane u periodu predizbornih kampanja. Tako to obično biva, sve se gradi i izgradjue volšebno brzo. Ali nećemo sad o politici. Na kraju ulice svakoga dana stoji jedan čovek. On tu popravlja automobile. Ima i psa za koga tvrdi da ume da priča, zove se Floks. Taj čovek je srednjovečan, i ja vrlo dobro znam da se ta fraza koristi za nekoga za koga ne možete da odredite koliko ima godina. Ima svetlo smedju kosu koja je nesto ispod ušiju i uvek nosi džins. On ne popravlja obične automobile, to su isključivo stari automobili. Njegova radionica je pod otvorenim nebom. Valjda bih za njega mogla reći da je majstor. Mada sam čula glasine da je bio taksista. Ponekad ima i društvo, to su uglavnom mučkarci koji sa njim ispijaju pivo. Najčudniji je jedan čovek u tom društvu, izrazito je žut i nosi neobične fotogrej naočare zbog kojih nikada nisam mogla da vidim kakve oči ima, ali dobro i ja sam za njih neka misterija. Ne zanju da li sam devojčica, devojka ili žena. Ne znaju da li sam lepa ili ružna, a objašnjavati raloge bila bi utopistička filosofija, ne verujem da bi iko svatio. Iznad tog zanimljivog društvanca uvek punog nepresušnog razgovora, ima jedna zanimljiva terasa. Na njoj su figure od gipsa, najinteresantniji mi je mali izvajani dečak, nešto nalik na malog princa. Uvek stoji tu, nasmejan posmatra prolaznike, njega baš volim, gipsanim osmehom uvek odpozdravlja. Ona je mali gipsani princ. Zaboravila sam da pomenem da u toj ulici živi i jedna gospodja jako ljubazna i nasmejana iako je kroz život puno propatila. Kad god vidim nju kako šeta svog sina koji ima velike nedostatke, rastužim se i pomislim koliko smo kao ljudi nezahvalni, ako ni čemu drugom onda bar na zdravlju koje imamo. Sa leve strane ulice stoje po dve, tri klupe na kojima najčešće sede pijačni prodavci i zaljubljeni parovi. I onda se drvored širi, zaslepi vas za trenutak svfetlost jarkog sunca i ulica se završava…

Ali tek posle te ulice odlazite na jednu pijacu, gde počinje univerzum života, kabarea, pozorišnih emocija, neodoljivosti….